собом говори. Никога себи не пушта.... Од јутрос се к’о мало беше примирио.... Сви смо се Богу молили, не би ли се на наш дом смиловао....

И тако стигосмо пред кућу. Поздравимо се; али немо, без речи. Чича Даки приђем руци. Он полако трже руку, па прошапта:

— Жив био, синко! Више не рече ни речи. Само што му се из груди оте дубок уздах. Он се окрену оној чељади. Нешто им је хтео рећи. Његове се очи зауставише на Иконији. Њене очи беху пуне суза. Илинка стала код ње, па јој нешто говори. Она се зацену од плача, па побеже у кућу. Газда Степан ми приђе.

— Баш ти хвала, синовче! Већ те од синоћ погледамо. Он само за те пита. Кад сам му казао да ћеш доћи, он се чисто разведри, и тек ме од једном упита: „А вози ли га Совра?...“

— Нека Бог сваког обрадује, па и нас, рече газда Степан и окрете главу у страну.