— Ене, па ти ћеш проћи баш поред куће Дамњанове и газда Степанове!... Знам, свратићеш им — велиш, друг ти је Вења. Поздрави их животом и здрављем! Само им реци: поздравља вас Обрад Ћук! То је доста.... Шта сам ја соли и хлеба појео у тој кући, мој дијете!... Честит дом!... Ама ви к’о рекосте, да сад пођете? Немојте!... Боље је да пораните. За јутра је свака работа напреднија. А, после, с вечера нема месечине. Он се рађа тек по поноћи....

Тако смо и урадили.

Кад сам сео у кола, месец не беше одскочио ни за добро копље. И тај дан још за сунца стигосмо у Царину. Даље се већ није могло. И коњи се беху са свим заморили. Сутра дан смо опет поранили. Прошли смо Прослоп, а зора још не беше забелела. Кад у Љубовиђу стигосмо, беше се већ лепо одјутрило.