па да идемо даље, док ће ми један сед старац прићи и упитати ме:

— Ама, јеси ли ти то, Вељо?... Што се, болан, не јавиш?... А зар ти не знаш где је кућа Обрада Ћука, него да одседаш по механама?!..

— Ви мислите за Вељу, сина газда Дамњана Смиљанића из Љубовиђе?... Ја сам његов друг и добар пријатељ — одговорим му.

На ове речи старац се, чисто, успрси. Измаче мало главу и плећа у страну — као да ме боље промери. Он одмахну главом.

— И ти баш ниси ништа род Вељи Дамњановом? упита он, још једнако мерећи ме.

— Ништа. Ја сам од Ужица, а он, ето, из Љубовиђе.

— Е, дијете, нека си здрав и жив!... а ја бих се заклео, да си мога пријатеља Даке син.... А ако Бог да?... Ужицу? —

— Не. Идем сестри на Љубовију....