што их је тијан вечерњи ветрић, као на какав конац, уз воду низао, преливале су се у миријаде треперавих пламичака, који су се, рекао бих, у једном трену ока и палили и гасили, док, најпосле, не почеше да бледе под тамним велом првог вечерњег сутона. И само још што као алем блисташе у врховима зелених дрва златан крст и јабука на звонику цркве обреновачке. Ово се двоје беше стопило у једну сјајну трепераву звезду. То беше потоњи одблесак потоњег сунчаног зрака......... Тамо горе под Мислођином, монотоно је откуцавало звоно на овну поводнику, а иза овога чује се блека оваца, и један звонак глас.

„О.... Ст...а...и...и...ја!“

И оно:

„Ој.... Хој!!..“

И док је ово „ој!... хој!“ лагацко изумирало у овом тијаном вечерњем сутону, дотле је, оздо друмом, клоколиро крештаво крцкање товарних рабаџијских кола, што су носила трговачке еспапе за Уб и Ваљево;