Он је оцу Вељином, па и целој кући њиховој, велики пријатељ. Мож’да би он што знао. Ни то не смедох. То би било да се опет од мене прво чује; а то би значило убити човека.... Бити чорав, бити слеп, бити глув, нем; бити богаљ — то је све ружно; али изнети за кога да је померио памећу, то је.... Страшно!... И зар да ја то за Вељу први изнесем? Не. То не могу. За то се решим да ћутим и да чекам на одредбу самог провиђења! Самоћа човека убија. Она је што и тамница. Моји се другови разишли. Ја сам као оно залутали ждрал. Нема ми ни Срете. Јамачно није ни чуо да сам се вратио. А моме се повратку сад није могао ни надати.... Узмем да што читам. Не иде. Мисли ми одлете на другу страну. Одмах ми Веља пред очи изађе, па онда ето и његових писама. А то ме и тера од куће. Дочепам капу, па пођем — куд било. Тако сам и данас радио. Изађем на улицу. На