то је тек мрачан понор. Једног општег неразбора. Исто је тако и с мојим јадним Вељом. Већ и ја разговетно видим, да му је душа болна. А његов ум — шта је с њим? Он, истина је, даје од себе гласа; али тај глас није више онако звонак, као што је некад био. Куцните га.... Он шобоће. Он је напук’о.... С тога су и његове мисли искочиле из колосека здраве логике.... Оне су удариле у ледину. Обручи здравог суђења попуцали су. И оне сад јуре у — незнан!...

Мислио сам да му одговорим. Нисам смео. Бојао сам се, учинићу горе. Да тражим лекара да му покажем Вељима писма, да му испричам све што знам.... Бољку ваља лечити док је мања, док је у првом понику?.... Аја! Ни то нисам смео. Та, то би било, у неку руку, да ја први о Вељи изнесем тако ружан глас.... Хтео сам, најпосле, да ову ствар поверим газда Милу.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца