онда није више вајде ни Богу веровати!... Ја сам се, међу тим, тврдо решио.... Борићу се — на смрт и на живот. Преко мене мртва могу, али преко жива неће!... О овоме само ником ништа.... Пст!... Ево их! Чујем им кораке!!... Е, нећеш, погана веро!... Још би ти нешто писао: али и сам видиш, да сам опкољен.... Глуво је доба ноћи.... Просто, све се против мене окомило!... Сад збогом! До скорог виђења! Како се ова ствар буде свршила, јавиће — теби прво.... твој

Веља.

Ово ме је писмо још више потресло. Свака ми је његова реч била сумњива.... Сумња! Освоји ли она једном себи какво место, она га после лако не упушта. Сумња! То је нека врста заразе. До шта се она дотакне, она то и окужи. И тамо, где је било бистро, она замути. Куд год прође, она оставља свој талог. Сумња је по себи мутна. И њен је извор мутан, и њен је ток мутан: а оно, куд она дере да издере,

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца