мени је тешко. Ја тражим, да је око мене чиста ситуација, а она се све више замућује. То се од мога ока не може сакрити, ма да то сви крију, па и сам Тома пандур. Збиља, били смо на Љубовији. Лепо су нас дочекали. Бар се видело, да су се трудили, да замажу ону погрешку.... Кад ме је твоја сестра видела, бризнула је у плач. Мора да је и она опазила. Она, истина, вели, да је од неког чула, да су те браћа одазвала, да их поделиш; али ја видим, да и она неког врага од мене крије!.... Па и твоме зету жао, што се то десило.... Код њих смо били на ручку, а код капетана на вечери.... Ах, мој драги брате Стево, ја сам ти у правоме смислу несрећан!... Сви су ме држали као мало воде на длану. Али је то било голо притворство. Она је само ћутала; а кад нам се погледи сусретоше, она сва у лицу запламти. Издаде се. Зна да ми је неверна.... Неверница!... И сви опет њој држе страну. Познаје се то, човече!... Мало, мало, па се о теби поведе реч. И она опет ћути. Неће ни име да ти помене. Мисли да ја то не видим. Али ћу ја њима свима доскочити — само ако ми ти хтенеш помоћи. У те се јединог уздам; а ако ме још и ти изневериш,