Наста мало ћутање. Она га прво прекиде:

— Па што не свратите по који пут? И моме би Пери било мило. И он је мислио да сте ви браћа. Сад зна да нисте.... „Мени је мило,“ рекао је једном, „кад видим, да се овако лепо два млада човека пазе;“ а ту неки дан упита: „ја их сад слабо виђам.... А, ха, збиља, сад је распуст. Они су отишли својим кућама....“

У том је неко из авлије викнуо:

— Пеладија!

— Куку мени, мој Пера!

И онда ми брзо пружи руку. Шта би, ја не знам. Тек ми се учини, да јој је рука у мојој задрхтала.

Кад сам дошао кући, затечем и газда-Мила. Вратио се с пута. Како му би мило кад ме виде. Прва му је реч била: имам ли каквог абера од Веље. У том и газдарица

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца