срдитост заврши једним благим и меким осмехом, осмехом што заноси, што опија, што залуђује....

— Одиста вас питам, што сте се тако брзо вратили? До краја ваших ферија има још пуне три недеље.... А где сте оставили вашег друга?...

Ја јој испричах све. Она ме је гледала и слушала — више сањалачки. И онда ће ми од једном рећи:

— Нисте га требали пуштати сама. Г. Веља није при свему здрављу. Њему је, по каткад, мутан поглед.... Те су болести и тешке и страшне. И баба Стојка ми једном рече: „ово момче једе нека велика изнутрица. Није само тело, и његова је душа болна. Дај Боже, да то не буде она иста бољка, од које је патио и мој весели Жива!...“

— А одашта је патио баба Стојкин Жива? упитам је. Али она окрете главу у страну, и на ово питање не хте ми одговорити.