црње од трњина. Лице чисто, бело и вечно насмејано. Јагодице облила нека провидна румен. Чело сведено на округласту амајлију, те овој лепој женској глави даје неку особиту драж; а они црни и свиони праменови њене косе, што се њима несташно шалика некакав тијан поветарац, чисто и душу и срце у човеку занесу, док, опет, оне малене јамице, што се на њеном белом лицу, а под сенком оне свеже румени, час јаве, а час ишчезну — како то већ хоће њени, час јачи час овлашнији лепршаји враголастих осмејака, — просто су у стању човека да опију и да му на очи навуку ону врсту сумрачја, кроз које се неосетно срља у страст, а из страсти у грех.

— Ене, ви сте то, лепа комшинице! И ви се још чудите?... Не чудите се! Те црне очи шта још нису кадре да учине од слаба човека?! одговорим јој, тек онако без икаква смисла; али ја за то у мал’ што не добих преко зуба ону њену, као снег белу шаку. Замахну, па је спусти. Њена се