Ја нећу више никад видети ни Љубовиђу, ни Љубовију. То је што могу да учиним. И то ћу учинити. Овај остатак школских ферија провешћу овде. Има се шта читати, а има се где шетати. Ето, те и таке мисли водиле су ме тај дан по београдским улицама, док ће ме један добро познат глас зауставити:

— А, гле, јесте ви то, г. Стево?... Зар сте се већ вратити?... Зар тако брзо?!... А где вам је друг, г. Веља?... Каква вас је то сила од њега одвојила и — ’вамо нама донела?!..

Ја се окретох. То је била наша лепа комшиница Пеладија.... Ја сам био, тако рећи, пред својим вратима, а, Бог и душа, ни данас не знам, како сам се то упутио своме стану.

Ја станем. Она ме гледа оним њеним враголастим очима. Не, она ме не гледа. Она ме сажиже. Признајем, да ме је нека топлина почела подузимати. Погледам је. Лепа је, пуста — као уписана. Очи црне,