Ово сам писмо неколико пута прочитао. И увек сам се на његовом завршетку зауставио. И речи и мисли обмотава некакав аветињски сумрак. Оно што бих желео да видим, не видим; а оно, што видим, нема свога разговетног облика. Видиш нешто, али је то више неко привиђење. Видим.... То није више производ здравога ума. То је одсенак сенке његове. — — — — —

Цео овај дан мислио сам о Вељи и оном његовом писму. Изађем мало да се прошетам. Више сам лутао но шетао.... Шта је то што је узбуркало душу Вељину? Где ли је прави извор овој замућености душе његове? Јесам ли то ја? Па, ево, ја сам се повуко. Пустио сам га, да се сам загрева на топлини њених анђелских погледа. Она, управо, и припада њему. Они су се прво видели, познали, па, јамачно, и заволели. Мене је тамо донео го случај.... Што је случај свијо, нека случај и развеје....

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца