Дуге алеје шимшира, зелено џбуње јоргована и зове, силно бокорје ружа, па онда читави сводови османлука; па онај живописни, на тулбу налик, киоск, што је сав обучен лозом, зимзеленом и другим пузавим биљем — лежало је у једној страшној рушевини, као, да је по свему бесомучност своје коло водила. Признати морам, да су ме ове рушевине до срца гануле. Моја се душа бунила, што се ту видео траг српских руку. Ја нећу да су Срби вандали.

— Е, није него броћ! Тебе ће неко сад питати шта ти хоћеш, а шта нећеш! Него, кажи ти мени, је ли теби била позната моја наредба, којом се забрањује тумарање по турским кућама?

— Није.

— Ја где си ти био за ово месец дана

— У болници.

— У којој болници.... Варошкој?

— У војној.

— А што у војној?