Степан рече: „море, синовче, причувај дер ти ову твоју кућу. Јер ако Стева дође — може ти, болан, дићи очевину!..." Али Кића, Кића, он ме је двадесет пута упитао, што ниси дошао, а двадесет, хоћеш ли доћи?!... Иконија само ћути. А, видим, и она би ме упитала. Стиди се. То се лепо познаје. На Љубовију још нисам ишао. Иконија ми је два пут говорила да одем. Ја нисам хтео.... Да си ти овде и којекако. Сестра ти је доле. А ја?... Ја тамо никога свога немам. Чича Степан сутра полази. Зове и мене. Вели ми: ти јаши вранца, а ја ћу зеленка.... Сиромах мој чича Степан!... Једини он стоји још на мојој страни. Његов се вранац, знаш, јаше, све једно, као и писар-Јовин кулаш.... Ене, збиља, у мало што не заборавих! Овде је, болан, и писар Јова. Дошао је синоћ у сам мрак. Хоће мало, вели, до Ваљева. Њему ћу и предати ово писмо. У Ваљеву има пошта. Овде нема. Он јаше на кулашу. Благо њему!... Исто, чујеш Стево, ја ћу то само теби поверити: али само — пст!... Ево, неко већ долази.... Пази добро!... До нас стоји, па да буде цела ствар спасена!... Него — кад ја тамо дођем, онда ћеш све чути....

Твој Веља.“