„Љубовиђа, 12. Јула 18**

Драги мој брате Стево,

Ето, једва уграбих прилику да ти пишем. Имам много да ти се жалим. Шта је то, те је цео свет устао да ме изазива?! И као да ту има и твоје кривице. Пустио си ме сама. А морао си знати шта ме ’вамо чека. Да те брат није позвао да се делите, заклео бих се, да си и ти у овој завери.... Помисли, овамо сви само за те питају. А за ме, ама као да ни жив нисам. Како ме који сретне, прва му је реч: „а што Стева није дошао?“ Па и мој отац три пут за те пита: а кад му казах, да су те браћа одазвала да их поделиш, он ми рече: „штета! Где није јаке задруге, ту нема куће ни кућења.“ А мојој се мајци напунише очи суза. Жали што и ти ниси дошао.... „Он, рече, нема своје мајке!...“ И стрина Илинка упита: „Вељо, рано, а што нам ниси довео Стеву?! И њега је сва наша кућа погледала. Ми њега не двојимо од тебе.“ Па и мој чича