Кад сам дошао у свој стан, газда Миле не беше дома. Газдарица Јела рече, да је отишао некуд у село, не би ли, колико толико, вересије прикупио. Она ми даде и једно писмо. Погледам, Вељин рукопис. Предато је на ваљевској пошти. Пођем да га отворим. Застанем. Осетио сам неки дрхат у срцу. Затворено писмо има у себи нечега што застрашава. Ко очекује зле гласе, боји се, преза; ко очекује, добре, још више. По мојој се глави просу читав рој мисли. Мисли електричном брзином носе, и електричном брзином фотографишу. Учинило ми се, да сам видео све — и како су га дочекали — и како се с њим сад забављају.... „Хеј, срећни Вељо!“ отрже се из мојих груди један дубок уздисај....

А требао сам рећи:

„Хеј, мој кукавни Вељо!“