Поклонио сам им и свој део. А шта сам и могао друго радити? И онако би га свет разграбио. Свет је такав. Он воли да што туђе макне, но своје да очува. Браћа ми као дадоше реч, да ће се од сад пазити. И још ми нешто обећаше. Слаће ми, веле, сваке јесени по качицу кајмака, по врећу јабука и по коју дебелу овчију пастрму. Нека се, веле, зна, да ни ја нисам без никога свога.... Па и сад ми спремише заструг скорупа. Није било згоднијег суда, а спремили би, веле, и више. Спремише ми и једно печено пиле. Лепо печено!... Само што је с једне стране било модро, а с друге преплануло; а оно што је мало доносило на лучеву смолу, то је за то, што се у нас горе ватра потпаљује лучем.... Збиља, кад је већ реч о лучу, моја ми браћа обећаше, да ће ми о јесени послати и коју цепаницу луча....

— Ви то доље купујете, рече ми старији брат.