долина, урвина и дубоких удоља, — све су то, учини нам се, наши стари познаници, јер они сви мрморе једним и истим немуштим језиком, који душа наша и душа свију народа чује и разуме.

Оно, док сам отишао до Горобиља својој браћи, и оно, док сам се вратио у Београд, учинило ми се, да је то био један кратак и сладак сан. Сад сам се пробудио. Оне веселе и тужне успомене, што се пред мојом уобразиљом размотавају као какво свионо невестино платно, — сад су опет постале једна тужна јава.

Брзо сам свршио посао у моме Горобиљу. Браћу сам поделио, а то ће рећи: нашу кућу раскућио. Друкчије и није могло да буде. Завада и омраза беше, што но кажу, прешла и на псе и на мачке и — на врапце на кутњем слемену. Једини спас била је још деоба. И ја дам свој пристанак.