више него рођена.... Ради како знаш. Ја ћу слушати!...

У тај мах зачу се нека граја на улици. То су били наши другови. Међу њима је био и Срета Шеврљуга. Његов се глас најпре и чуо. Весео као и свакад. Ни мало га се не тиче, што је из једног предмета пао, а из три није ни полагао. Оставио је то за јесен, док се мало боље спреми и прибере. А већ је, вели, пронашао пут, како ће га пустити да „поново“ полаже....

— Платиће оканицу вина, ако нам буду измакли!... Хеј, голи синови!... Јесте ту?!...- повика он и бану на врата. За њиме уђоше још њих петорица, сви до једног јунаци из призренске легије. Али опет — то су и добри другови и добри ђаци. Без њих никад ни једно ђачко весеље није могло да буде. Та им је особина остала још из доба кад су се, после бомбардања, спремали да узму београдски град на јуриш. И оне смо се вечери, што но кажу, турски провеселили. Били смо и код Баре —