Ја ту ућутах. Опазио сам, како Вељи букнуше образи. Он ме оштро погледа. У томе погледу беше нечега, како да кажем — да не кажем животињског, али свакојако — тако нешто....

— Хоћу да ми поздравиш и у место мене омилујеш и пољубиш малог Кићу. С њим сам се прво из твоје куће упознао. И томе познанству имам да благодарим, што су између мене и тебе и твојих добрих укућана засноване ове миле и драге везе пријатељства и срдачне љубави.... Упитај га, шта учини с оним проклетим Милосављевићима?... Јесу ли се једном смирили?

И док сам ја ово говорио, опазио сам, како се Вељине груди шире, а лице му се чисто поче преображавати. Он од једном скочи. Рашири руке и паде ми око врата.. Он се, просто, гушио од узбуђења. Он повика:

— Стево, брате.... Опрости!... Сад видим... Ми смо, одиста, браћа, браћа рођена..