— Па иди, човече, ти!... рекнем му. Али он ми не даде ни довршити. Он окрете:

— Не, не, ја не могу. Никако ја не могу — без тебе нарочито. А особито, ја сам толико наваљивао на нашег чичу, да ми допусти, да и ја с њим идем. Па сад?... Шта би он рекао? Не, не, то би било детињасто од мене.

— Остави ти то мени, да ја све уредим како треба!... Има ту три стотине путова и излаза. Зар би, болан, могао оставити своју стару мајку, да за тобом чезне и да сваки дан погледа, кад ће јој се њен јединац помолити? Не зна она за твоје екскурзије, ни за твоје вулканске и нептунске формације. Она зна, да о Петрову-дне сви ђаци иду својим кућама. Не, не, ти мораш променити свој план. Сем тога, ти би и мени учинио једну љубав. И ја имам тамо који су ми мили и који ће ме погледати. Хоћу да им одеш и да им кажеш, шта ме је помело, те им не дођох..... После, хоћу, још неког да ми поздравиш!...