коњи. А нешто ћемо му и платити.... Не дођеш ли, онда, до године, немаш коме долазити!... То ти је наше брацко поздравље!...

Твој брат, Милун.

— На ти ово, одиста, мораш ићи? повика он, а на лицу му се указа некака притајена радост.

— Као што видиш.

— А кад мислиш да мо’ш бити готов?... Ти ових ферија треба да идеш и тамо нашима, рече он и мало се као замисли.

— То ће зависити од тога, хоћу ли моћи браћу измирити.

— А ако их не могнеш измирити?

— Онда ћу остати да и ја при деоби будем. Ако пристану да се не деле, поклонићу им свој део; а ако не хтену, одвојићу га, па ћу га дати Циганима, а њима не.

Веља се беше замислио. Као да ни слушао није шта сам му говорно. И онда поче више у себи но онако:

— Не идеш ти, а не идем ја.... А како ће нас сви погледати!

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца