Ужице, 4. Јуна 18**

Драги мој Стево!

Ако си рад чути за наше здравље, ми смо ти, да речеш, Богу хвала, сви здрави, а што се весеља тиче, оно ти је давно нашу кућу оставило. И, како год хоћеш, никаква нам добра у кући нашој!... Онај пексијан, снаха наша, снашла је, да Бог да, горска неман, кућу нам разори и у чељад мржњу и заваду посија!... А они мој смољо, не било га, како да му рекнем, пустио, те га овај белај узјахао и завиличио, па ш њим витла, куд јој њена женска ћуд мигне!... Зло, те велико зло, у кући нам се распртило!... Тражили смо у капетана Штула изун, да се дијелимо. Ваља бјежати од зла, па ма у гору, или у воду. Он се много затеза. Вели и он: „штета је, болан, да се овакав дом и оваква задруга поцијепа. Али кад и он виђе, да нам се под шљеме, Бог с нама био, подвукао сам нечастиви, он онда рече: „чините шта знате.... Али хоћу да и онај из Биограда да своју ријеч....“

Ето, сад знаш муке наше. Чим овај мој абер примиш, а ти јаши коња, па полази ‘вамо нама. Петроније Пивљак снио је доље нешто луча и катрана.... Мо’ш и ш њим. Добри су му