хладноћом, али и тоном, који је у напред наговештавао, да је то његова тврда одлука.... Ствар се, дакле, окренула са свим на боље. Сад је дошао ред, да и ја своје учиним.

— Баш добро, рекох му. — Као да смо се договорили.... Ја сам баш мислио, како да ти поменем?... Моја се браћа деле. Хоће очи да поваде.... Ево ти писма. На, па прочитај. Ја морам у моје Горобиље — да браћу, како тако, измирим.... Од онаке јаке задруге, па шта хоће да буде!... Инокосност на селу, готова пропаст, готова сиромаштина! А моја је кућа у Горобиљу и прва и најјача, од кад се за њу зна....

У први мах спазио сам, да се Вељини образи запламтеше неком чудном ватром, кад чу, да и ја нећу да идем на Љубовију. Али кад му поменух браћу, њихову заваду и деобу и кад му пружих писмо, он се мало умири. Устаде. Узе писмо и стаде га читати. Оно је било као поручено. Ево шта у њему пише: