оца Вељиног. И онда сам скочио — да бежим, да мога супарника не дочекам, да својим очима не видим развалине своје прве љубави. Али онда и она скочи. И то ме збуни. Збунило би свакога. Оне очи, онај поглед, онај вити стас — кога још не би збунили, опили — залудели?!.. А да сам само запазио, како она прва с кола скочи, како ватрено стаде да грли и љуби оно лепо плавооко девојче,- па како притрча Вељиној мајци, те јој врео пољубац притиште на руку!... Онако се само своја мајка љуби; а зар Вељина мајка није и њена мајка?... Ох, па и опет ми се чини, да то тако није, да то тако не може да буде!...

Е, а од чега се то Веља престравио? Шта је то његова душа умотрила?... Још питам, шта?... Љубав је вечита сумњалица. Њена је основа чежња, а потка је презање. Она се од труна престрави. Она у труну види и свој рај, и своје разорене наде.... Није му ни оно без ичега, кад ме