конци ове жалосне драме укрштају у једној јединој тачци. У томе, што ја и Веља у свему један на другог личимо. Ја сам Роксанду заволео свом душом својом.... У првим клицама љубави има пуно жилица. Њих није могуће све умотрити. Описати још мање. Истина је, да се њени образи зажаре, кад нам се погледи сусретну: истина је, да се моја душа топила у зрацима ове анђелске појаве: али је истина и то, да у њеним очима сине некакав небесни пламен, кад се о Вељи поведе реч. Наклоност, коју сам опазио према мени, само је одблесак њене љубави према Вељи. И у колико ме је породица Вељина обасипала милоштом, у толико се и у њеној души разбуктавао пламен љубави према Вељи, а симпатија према мени, слици Вељиној. И ја, звекан један, у томе гледах Роксандину љубав према мени. А, као за инат, нисам хтео да чујем један унутрашњи глас, који ми је често наговештавао: „она воли Вељу.“

Ја сам тај глас први пут чуо за софром