VII

Што се више приближавао Петров-дан, дан нашега поласка за Љубовиђу и — Љубовију, Веља је постајао све туробнији, узнемиренији, замишљенији. И лепо сам опазио, да се, сиромах, отима, али све узаман. Узео би да што чита, али би му се погледи укочили на отвореној књизи. Он није читао. Он је мислио. И ове су га мисли убијале.... Ствар је са свим јасна. Он је капетанову Роксу заволео, заволео — до лудила.... Има љубави што тињају, што плануцају. Вељина је љубав сагоревала. Она је била вулкан, вулкан што за собом оставља пустош и развалине.

Било је крајње време да и ја о целој овој ствари мало озбиљније размислим. Сви се

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца