света. А он? — Нека иде — сам. Мора. Ја ћу га нагнати. Нека их, нека се усреће!... Ја нећу ничијој срећи ногу да подмећем.... Њој и њему нарочито.... Јест, јест, познао сам ја то још оног дана, када се оно о њему први пут повела реч.... А шта јој значи оно: „кулаш се пропе.... Хтеде да га збаци, али га он само пљесну по врату и двапут руком превуче преко његове, као злато жуте, гриве. И кулаш стаде — као укопан, и само поче да копа ногом!“ А кад нам се погледи сусретоше, она од једном заћута. То сам бар опазио. И још сам нешто тада опазио. Видео сам, како јој уз образе букну пламен.... Она мисли да ја не знам шта то значи!... Па и оно, што ме Иконија једном упита: „де, чик погоди, да ли капетанова Рокса тебе више воли или твога Стеву? — Хм. Зар ја то све не видим?!.. Јест. Иконија зна све. Од девојачког ока ништа се сакрити не може.“

После се мало ућута. Гледао је преда