као да би хтео ногом да лупи о под: али то не учини. Док ће једном, са свим гласно, почети:

„Тако је. То је изван сваке сумње!... Она ме више не воли. То се са свим види. Слеп је ко не види.... Види се по свему.... А што онако ћути?... Ваља да сам ја ћорав.... Она така није била док њега није видела; а што га не помиње, и то се зна. То је јасно као сунце. А што тога није било, док се с њим није видела?... После, ми смо, одиста, ђаволски један на другог налик. Тако сви кажу. Она само ћути. Крије. И оне симпатије, што их показује према мени, због њега су. Па он и јес леп човек. Мушка лепота. Оне живе очи, па она мушка стаситост, па онај смеон, онај вечити осмех на његовим руменим уснама, морао ју је очарати. Ко је мени крив, што сам сметењак? Сметењаштво је прво смешно, па одвратно, женама нарочито.... Не, не, ја нећу да идем. Остаћу. Остаћу овде. Хоћу да довршим своју студију о постању