свију ствари био је простор.... Али смо сад тек у једном лавиринту, лавиринту без изласка!...“

Он опет стаде. Опет метну руку на чело. Дуго је тако стајао. После се од једном исправи. Из очију му је севао онај исти огањ, што сам га опазио, кад је оно развијао Кантову теорију о постанку света. И онда се осмехну, а по лицу му се просу нека тамна поноситост. Он повика:

„Јест. Он има право.... Нити је било кад почетка, нити ће бити икад свршетка.... Вечито је време, вечито је кретање, вечита је материја, вечита је сила, — вечит је и бескрајан простор!...“

После је опет сео за сто и почео да чита. И ја заспим. Али ме опет пробуди један шум. Веља устао, па ода, час брже, час лакше. По некад застане. Мисли нешто, па опет стане да хода. Прошапће нешто, па опет почне одати. По некад му се преко лица развуче пакосан осмех; а по некад се намршти и узме позитуру,