задрема. Погледам на Вељин сто. Он се налактио, па мисли. Да ли о ономе што је читао? Ко би то знао? Не хтенем га узнемиравати. Устанем полако. Свучем се. Легнем. Заспим. Колико сам спавао, не знам. Тек ме пробуди неки шум. Ја прогледам. Свећа још гори. Веља устао. Прекрстио руке, па ода по соби. Пође мало, па застане. Гледа преда се и нешто шапори, док ће од једном окренути гласно:

„Па јест, одиста, шта је било у пра-пра почетку свију ствари?... Једни веле: у пра-пра почетку свију ствари био је простор. Наравно, пре но што би нешто постало, морало је, пре свога постанка, имати простор, где би се то нешто сместило.... Та ни сам Господ Бог не би могао ни зрно песка створити, ако није било простора, где би се то зрно сместити могло.... Други опет веле: не; чим поменете а пра почетак, ту морате замислити и свршетак. То двоје једно без другога не дају се ни замислити. Почетак је једна тачка