њезина; моја душа пође мојој сестри Јелици, па се од једном обре пред лепом сликом капетанове Роксанде.... Ни један џбун, ни један шумарак, ни једну стазу, што су у томе, мени драгоме, крају не може да види душа моја, а да се иза њих не појави њен вити стас, убава слика њена!... Кад и кад испадне преда ме и оно живо плавооко девојче. Оно тек прне као срнче: али њено бајно лице и онај весели осмех заиграју ми у души и њој буде чисто лакше. И онда скочим и сам у себи повичем: „хоћу да идем!“

Још је већа бура беснела у души Вељиној. Он то није казивао; али је то душа моја опажала. Очевидно је, да је све крио што се у души његовој ломило; али и подземни вулкани, ако и не избију на своја позната гротла, они опет о себи дају јава, било далеком тутњавом, било појединим потресима.

Тако, једнога вечера, он чита свога Канта, а ја Гетеову Ифигенију. Мени се