нама непознатог духовног света, што га наша душа назире, али га ми не познајемо. Она се усред бујнога весеља и расположености од једном окари и окуњи, а ми томе не умемо узрока да нађемо. Ето, и мене је, исто као и Вељу, нека унутрашња слутња спопала. Једва сам чекао да дођу школске ферије, да се час пре кренемо ка тако нама драг пут: али што се тај дан више приближавао, све ме је већа слутња спопадала. Једном сам и сам у себи рекао: „ти не иди!... Ти не смеш ићи!... Нека Веља сам иде.“

Али то прође, док би човек оком тренуо, па ми онда изађе пред очи све оно. Све баш. И онда душа моја узлети на једну чаролијску узвишицу, те одатле гледа рај живота свога. И тад лепо осетим како ми срце у грудима заигра. Моја душа разгледа онај природни самотвор, она стане да разбраја оне миријаде рубина и смарагада на вилинском Брегу Плача, на Брегу Вечитих Суза, па ми се и ту јави анђелска слика