И кнез је своје обећање одржао. Један од бунтовних кнезова већ је био на путу за Београд.

Из даљине још се чула песма веселих Турака, кад у Рогачу уђе друга једна гомила коњаника, у многоме друкчија од оне прве.

Истина и ту се чула песма, али је та песма била више налик на болно јадање крвавог и несрећног срца. Ова је песма била српска, а српска је била и пратња која је спроводила овога чуднога певача.

Било их је на броју десетак душа. У средини је јахао невољни певач, а око њега склопили се мргодни, зловољни пратиоци. Људи мрачна изгледа и мрка закрвављена погледа. Сви добро одевени и добро наоружани, те се на први поглед могло познати да су верне слуге каква моћна господара.

Тужна је то била песма, што се кроз вечерњи сутон разлегала као последњи вапај препукла срца.

Незнани певач тужио је у песми за милим завичајем и праштао се с њим. Сећао се детињства, када је као весело чобанче са свилоруним стадом својим проводио сретне дане по зеленим мирисним дубравама српским; како је доцније као младо момче, слушајући голуба како гуче, из његове песме научио шта је љубав и како се први пут свештени огањ љубавне милоште разбуктао у срцу његовом; опевао је мушко зрело доба, када је, у данима славе и величине српске, као соко прелетао с бојишта на бојиште, с голим ножем улетао у гомиле непријатељске и разгонио их као кобац нејаке тиће, све у славу имена српског; помињао је како од валовите Дрине и Новога Пазара па да Пореча и тиха Дунава нема ни једнога повећег места, у које он није свратио, ни једне планине кроз коју није прошао, ни једне реке коју није бродио или на којој