Али ову слатку вечерњу топлину наједаред поквари нека чудна и, за мирно село необична, врева.

Прво се чуше два три пуцња узастопце, онако као кад неко шенлучи, па се онда разлеже танка, гласовита песма, праћена свирком зурла и лупом бубња и таламбаса. Песма је била турска.

Наскоро затим указа се крагујевачким друмом читав буљук Турака, њих двајестак на броју, сви на добрим коњима, а до зуба наоружани. Мирно село Рогача није одавна виђало ове црне госте, и страх обузе сва срца. Сеоски кнез, обамро од страха, потрча пред Турке.

Али Турци не учинише селу никаква квара ни зијана. Они се зауставише пред механом и потражише да пију. Искали су бојаги воде, а примали су и цевчили вино, понајвише ракију. Кад су се добро поднапили и коње мало одморили кретоше даље, уз песму и грају, говорећи да ће тако право у Београд.

Ови Турци, враћали су се из Крагујевца. Њих је био изаслао београдски везир Марашли-Али-паша, кад му допадоше први гласи о Цукићевој и кнез Симиној буни.

Али кнез Милош није дао Турцима да се мешају у унутрашње вилајетске послове. Он ове Турке заустави у Крагујевцу и врати их натраг, а везиру поручи да буде сербез, и да се о миру и тишини у народу ништа не брине. Он, кнез Милош, одговара за мир и ред, и он ће сам похватати бунтовне вође, и опремити их честитом везиру, само нека везир не пушта Турке у народ. Појава Турака у мирним српским селима само би узбунила народ, а то би ишло бунтовницима на руку.