I

ГРЕШНА НОЋ

Било је то у почетку Марта 1817. године. Зима протутњала, дани почели дужати, из даљине већ зенуло пролеће. Кукурек огласио буђење природе, а нежна љубичица у подножју столетна храста, у загрљају његових снажних жила, већ помаља своју плаву главицу, шиљући у мирисном даху радосне поздраве првим зракама блага јутрења сунца.

Шарена бубамара, већ изишла из свога незнаног зимњег склоништа и виђам је сваки дан како некуда журно хита уз танану стаблику на, чијем су врху набубрели једри пупољци.

У Рогачи смо под Космајем! Сунце тек што се смирило, и на далеком западу трепти још само последњи румени одсјај његових уморних, угаслих зрака. Сутон као да мили и силази полако с околних брежуљака на којима се црне шумарци густих, младих гајева. Дан се свршава, а ноћ настаје, и у овом свечаном тренутку, у целој природи као да беше овладала некаква побожна свечана тишина. Али ко би боље ослушнуо, чуо би како се кроз ову тишину тихо, скоро нечујно носи некакав пријатан, чаробан шум.

Од куда то тихо брујање? Народна песма вели: да се може чути „како трава расте.“ И песма право вели. Кад се у пролеће буди, природа има свој дах. И ово тихо жуборење, које овако мило лебди сутону мирне, ведре и топле мартовске ноћи — то је равномерно дисање велике и величанствене природе, коју је задахнуло пролеће и која се ево буди.