Коџа Милош а не Турчин стари Суљага, који је и пре био доглавник везиров и вршио тај посао! Нека га правдају како хоће — он је у мојим очима крив.

На једаред бабино лице силно се натушти и помрачи, као да се некакав тежак облак душевни сави по оним избразданим борама његовим,

— Ја не умем све по реду да кажем, али ја овде осећам и ево овде ми говори да Милош не ради добро.

Баба се куцну прстима по својим сухим, коштуњавим, празним грудима које чудно одјекнуше.

— Скуп је човек! Он се не изводи из љуске као пиле, но га ваља на срцу носити, док угледа бела света. А колико тек мука и неге после треба док се од нејака црвића подигне зрео човек. Нико не зна праву цену човеку као мајка! Јес, несретна мати, она која га на срцу носи; која га девет месеци храни крвљу својом, која после точи из груди својих најплеменитији сок под сунцем, свештени напитак човечанства — млеко мајчино, да њиме захрани пород свој, да трошењем свога рођенога тела, да згоревањем своје рођене снаге оснажи њега и ојача његов слабачки пораст — јес, мајка, јадна мајка, она једина зна како је скупоцен живот човечији, који после лакоумни властољупци на тргу живота тако у бесцење продају. Милош мајке цвеља, и тешко ономе кога матере прокуну...

Старица се загрцну. Дуго је ћутала и жмурила... После додаде не отварајући очи:

— И ово је тек почетак! Кад се братским главама почиње, да чиме ли ће се онда свршити!

Баби седа глава жалосно клону. У сиротињској одаји наста блага тишина, коју није прекидао ни најмањи гласак.