ни те буре, ни све те и велике и многоструке промене, које за собом носи читава половина једнога столећа, још неће бити кадре да утру траг страшноме злочину, да сперу крв убијена родитеља и да скину клетву с грешне деце, која су преступничку руку дигла на оца свога!...

...Изродиће се нова покољења, настаће нови адети, нестаће много штошта од данашњице, а настаће многе новине, које ми данас и не слутимо; деца ће постати мужеви; младеж ће остарити, синови ће постати оцеви и оцеви ће сићи у мрачне гробнице своје, а доћи ће нов свет, чије руке неће бити крваве, и на чијој се одећи неће познавати попрскана крв убијена праоца.

...И тај нови свет почеће да живи новим животом и радоваће се младости својој и здрављу својем, и певаће безбрижну песму невиности, и имаће мирну савест говорећи: „Ја нигда нисам умочио прсте своје у невину крв братску и родитељску!“

...Али, усред те радости, усред најлепших нада, на једном ће из мрака изнићи злочини и с крунисане главе спашће сјајна круна и разбојнички ножеви искомадаће младо тело племенита Србина и велика владаоца, а зао дух српски из таме ће се подругљиво и злурадо кикотати, а с висине чуће се звуци: „То је освета за грешно оцеубиство!“ Тада ће мрак обузети Србију, у по дана смркнуће се као у сред глухе ноћи, а у гробовима потрешће се и преврнути кости грешних синова, оптерећених оцеубиством, јер ће знати да синови њини испаштају са њинога тешка греха.

Баба је застајкивала на махова и тада би подуже немо ћутала. Она је упирала поглед некуд у даљну даљину у којој као да нешто види и откуда као да