у тврђави. Том приликом говорено је и о двојици заробљеника, које је кнез Милош послао везиру и који ће ово дана бити посечени. Људи су махом жалили што је дотле дошло и осуђивали су кнеза Милоша, што тако лако узима на душу прве људе у народу.

Баба Јана пажљиво је слушала све ове разговоре и ценила их на свој начин. Слушајући како данас свој своме ради о глави, и како кнез Милош сам хвата и шаље везиру своју рођену браћу Србе, да их Турчин на мукама умори, баба Јана је осећала с тога тешки терет на души, тврдо уверена, да се Милош тешко огрешио о своју рођену браћу и да Бог тај големи грех неће и не може оставити без тешке казне.

Занета тим мислима, старица се пред ноћ вратила дому своме, кад јој се на једаред тешко смучи. Снага је издаде и она би ту пала на земљу, да се у близини не нађоше добри људи, који је прихватише и донесоше кући скоро полу мртву.

Код куће је баба Јана дуго лежала онесвешћена.

Док је била у заносу, неприступна за спољне утиске, душа ове старице као да се винула у далеку будућност и назрела у њој нешто мрачно и крваво, јер су бледе усне бабине шапутале чудне и страшне речи. Она је жмурила, али њене затворене очи као да су прозирале у далеке догађаје, које ни најбуднији вид не може да назре. Она у тим тренутцима као да је била обдарена неком пророчком снагом. У несвезаним речима, но чији се смисао ипак могао разабрати, она је казивала догађаје, који су се збили тек након 50 пуних година.

Док је баба Јана тако у заносу, са затвореним очима, читала у књизи далеке будућности, оне две