Док се овакав разговор водио између ова два политичара, у другој српској кући, у једној нахереној страћари, што се готово губи у гомили осталих кућерака сиромашног краја у Савамали, дешавао се други и друкчији призор. Крај огњишта, на коме је буктала лепа ватра, седела је на скромној постељи, заваљена на високо узглавље од јастука, стара кукуљава старица око које, с десна и с лева, бејаху приселе две млађе жене.

— Како ти је сад, нано? — упита млађа жена с десна.

Старица ништа не одговори; њене мале, упале, суре очи укочено су гледале у жеравицу.

— Подај јој нека сркне још мало те вруће ракије, видиш како је то поврати — рече жена с лева.

Пружише јој и старица прогута гутљај два. То је доиста мало оживи. Са мртвачки бледих, смежураних образа њених нестаде оне самртничке укочености и лице доби строг али жив и симпатичан израз.

Како је много говорило ово суво, спечено лице; како је дугачка и страшна била она прича препаћена живота, што је на њему бејаху исписале оне безбројне ситне и крупне боре!...

Ову старицу знао је скоро цео Београд. Више је од тридесет година само, како је сви знају под именом баба Јане. А колико је тек година прошло док је добила ту почасну титулу баба Јана, она је много и много памтила.

Сама баба Јана, често је узвикивала: — „Дуго, дуго, ох како ја дуго живим!. Ова јадна душа — ваљда за какве тешке грехе моје — спекла се у телу па никако од њега да се одвоји!“.