— Богме јесте, те још како призорило. Већ то, што су заробљеници спроведени право везиру, слути на зло. Да је Милош мислио развлачити ствар, он би ове људе послао преко народне канцеларије, као што је био ред, а не би нас обилазио. Овако се бојим, појешће и ову двојицу помрчина исто онако, као оно пре 5—6 дана Цукића. А после, мртвој глави лека нема!

— Па где су управо заробљеници?

— Где су баш сад у овај мах не знам, али прво су били затворени у казамет више барутане, баш на савијутку где се из горњега града силази у доњи, поред лековите водице. То је грозан казамет, можда најстрашнији у целом граду. Турци га зову ћор-кула, ваљда с тога, што је изрезан у самом камену и нема нигде отвора за светлост.

— Знаду ли други кнезови да су ова двојица догнати?

— Знаду, али овде ти их сад и нема много, свега нас тројица. Да смо сви бар, па онако заједнички да изађемо пред везира и да га замолимо.

— А зар би сте смели од Милоша? — упита домаћин подругљиво.

— Па слободно је ваљда бар молити.

— Бога ми, вас би Милошенда за то живе одерао као јарчеве. „Слободно је бар молити“, али за кога Милош рекне да је крив не смеш ни молити. И окрећите ви ствар како хоћете, другога вам спаса нема но да се уради онако како ја велим. Прво, да се Милошу озбиљно запрети, а после овде се може чинити још штогод и поред тога.

Тако је наваљивао домаћин, но гост никако није пристајао да се почиње претњом. Претњу после