и крвљу овом којом ти ово пишемо, и очњим видом нашим, и да Бог да слепи и неми светом ходили, ако те не смакнемо пре, но што на њиним гробовима трава никне. Сав Стамбол да те чува, учувати те не може, нити ћеш се ти наносити главе, ако по несрећи њине одлете. То ти јављамо и то ти се заклињемо нас петоро пријатеља и другова кнеза Симе и капетана Драгића. Јављамо ти ово да не рекнеш да је било силе, да смо те напали кришом, и да ти нисмо јавили за времена док се ствар још могла поправити.“

— Зар ти мислиш да би то помогло?

— То је још једино што може помоћи. Знам ја те кукавице што су тако брзе на кидање туђих глава. Они су свирепи са голема кукавичлука свога. Убијају, јер се боје за своју главу.

— Не бих рекао да је Милош страшљив. Био је у толиким бојевима.

— Слушај ти што ја теби кажем. Ако ишта може спасти ову двојицу, то је страх Милошев.

— Али ако све то не помогне?

— Онда ћемо убити Милоша! Ми с њиме и тако морамо једном свршити, или ће нам он свима доћи главе. Ја и за господара Ђорђа од њега стрепим. Ја се све бојим, да ће он Карађорђу главу појести.

— Море, не бринем се ја за господара Ђорђа. Истина, кнез Милош је данас сила, али опет је он мали да може Карађорђу и на сенку стати, а камо ли што друго. А после, господар Ђорђе је далеко. Но дед ти, шта ћемо ми с ова два роба овде, којима главе висе о концу и којима још сутра може за навек смркнути.

— Није ваљда баш тако призорило.