смо га лане молили за Молера. Изговорио се на народ и Милоша. Тако ће бити и сад. У истини пак, Милош њему плаћа за свако тако погубљење. За самога Молера платио му је 6 кеса да га погуби. То сам чуо од једнога повереника везирова, који је и Милошев велики пријатељ.

Овде за ову двојицу даће још и више. Кад би било откуда пустих пара, па да ми понудимо више, но што даје Милош — то би можда једино помогло.

— Није ваљда дотле дотерао, по Богу! До сад су кнезови давали откуп везирима, да спасу главе заробљених Срба, а не да их за ту плату Турчин посече.

— Није! Теби се све чини неверица. Ти рачунаш како су радили други и како би требало да се ради. Али ово је Милош, еј Милош — викну домаћин срдито.

— Ако је Милош није ваљда Турчин! Па до јуче је и он стрепио!...

Домаћин га пресече.

— Шта није Турчин! Три пута је гори од најопаснија Турчина! Слађе му се напити српске крви но да га медом нахраниш. Него ту нема друге помоћи; њему ваља вратити онаком истом мером каквом он позајмљује. Њему су јевтине туђе главе. Ни његова не сме бити ни нама скупа.

— Ти опет забраздио! И њима је ту једини спас. Милошенди треба послати крвав фишек и писмо крвљу написано, где ће му се рећи:

„Знамо да си ти предао везиру да посече ова два човека. Ти једини можеш их и спасти. Не хтеднеш ли то, овај ти је фишек наше поздравље. Кунемо ти се живим Богом, и мученичким гробовима њиним,