Врата се брзо без шкрипе отворише и човек устрча уз степенице.

На врху га дочека човек повисока раста, просед, крупних бркова, а избријане браде. На њему је била чохана, везена долама и у опште чохано чаршилиско рухо из онога доба. Знанци се поздравише и уђоше у оџаклију.

— Добро те нађох; задржао сам се код Турака у великој кави, па сам се бојао бићеш куда изашао.

— Куда бих у ово доба! А шта говоре Турци?

— Не могадох остати до краја. Остао је Баћа да чује. Ако раније сврше свратиће и он амо.

— Па шта мислиш сад, хоћемо ли спасавати кнеза Симу и Драгића? — упита домаћин зловољно.

— Није питање хоћемо ли, већ можемо ли и како ћемо? То ми казуј, ако што знаш.

— Што ја знам, то је: оштра секира па Милошенду за врат ушником. Кад он секиром убија друге, право је да од секире и сам погине — рече домаћин кивно.

— Море прођи се тога белаја и не говори то, Милошева погибија неће спасти ову двојицу од погибије, а сад прво то треба гледати.

— Вала, да ми је видети да полети његова глава, па тешто, макар и они главом платили.

— Немој тако молим те. То је говор тек онако од беде. Ми прво морамо гледати да ову двојицу спасемо и дај о томе да се посаветујемо. Како би било, да молимо неке и неке виђеније базрђане (трговце), да узмемо и Турке и Грке и Јермене па да иду сви у град да моле за њих везира.

Домаћим је невернички вртио главом. — Ништа од тога не може бити! — рече он мрачно — Везир ће ти одговорити, као оно што је одговорио кад