брзо и јасно. Разговетно се могло познати како облак за облаком наилази и силази с висока чела старчева, према обрту разговора који се ту водио. Ова последња хвала Милоша и везира као да нарочито дирну старца. Он чисто подскочи с миндера, као да га нешто упечи и пун нестрпљења, узе махати десном руком, као да некоме прети. Његов сухи кажипрст с великим добро очуваним ноктом, пожутелим као ћилибар од дуванска дима, правио је колуте по ваздуху, као да указује некуда тамо далеко, на далеку будућност, или као да пише по празном простору неке тајанствене знаке, чији пророчански смисао само он разуме. И ако је код Турака обичај да мирно говоре и онда кад су у највећем узбуђењу, старац се сада подругљиво насмеја и уз непрекидно махање и руке и главе он поче овако:

— Добар Милош, добар везир, добри ђаури, добри Турци, сви смо ми добри, све је како најбоље хоћеш, а полумесец опет све ниже и ниже обара рогове, турска сила све је бесилнија, а Турству су скути све краћи и краћи! Гдје је Беч и гдје Биоград? Јуче се за Беч машали руком, а данас благодаримо Алаху што нам и Биоград уздржа. Хеј, сабљо турска, грдно ли си се иступила, кад не мореш данас једнијем махом да прерубиш ни ову паучину, што се зове шумадиски ђаурлук!...

Старчић је ово изговорио кивно, јетко тако, да сви присутни обратише пажњу на њега.

— Ама што је, хоџа Изедине, што си, болан чоче, тако карли? Бојсе, јад ти неки пао на срце? — рече му онај крупни проседи Турчин.

— Јад! А да, што ме друго може и сретати у ови наш црни земан? Гдје је то сунце, од којег би ме могло какво добро огријати? Виђесте ли