те хајдуке и смутљивце, што буне народ, ја ћу их, бели, наћи... попријетио је свијетли везир. Што је друго и могао чињети Милош, но послати хајдуке. Прво је дошла Цукићева глава, а синоћ догнаше и ову двојицу.

— Алах шућур (богу хвала), све је како Алах хоће! Враг је био преластио и ову земљу и ови народ! — Све је било пошло ђавољијем трагом, и девет пунијех година турском имену и турском дину (вера) није било станка ни помена у овоме вилајету. Али Бог даде и црноме ђаволу Ђорђију дође крај. Стуцаше се и његови рогови. Он побеже у ђаурску Московију, а вође оста Коџа Милош. У зачетку и он је, наопако му било, био забраздио далеко; и он је хтјео трагом онога Црнога. Али као мудар човјек брзо је видео да на ону руку не иде више, и он окрете другу. Четврта је година од онога земана. Знам све, као да на прсте бројим, шта се десило од тога доба. И слободно могу рећи, да би до сад било бар 3—4 истинске, големе и опасне буне, да то све није утулио и прегазио Коџа Милош. За садашњи рахатлук поглавито треба благодарити њему, Милошу, и свијетлом везиру који Милоша чува и њиме се мудро послужује. Нека им је слава обојици — рече крупан стар Турчин, допијајући последњи гутљај своје каве.

У другом углу, седео је омален као овца сед Турчин смежурана лица, а веома живих ватрених очију. Док су остали разговарали, он је немирно погледао час на једну, час на другу страну, а овда онда усне су му грчевито дрхтале, као да нешто за се шапуће. Његово сухо, смежурано безбројним борама избраздано лице било је веома осетљиво и покретно; сваки осећај на њему се изражавао и