— Виђени људи и друштво Милошево! — рече један.

— Знадем их обојицу, а особито Сима. Кад се бејаше оно и Милош похасио, Симо му је био десна рука. Каква му невоља, да му он сад главу сијече? — примети други.

— Није на ино, но су се морали увалити у какво крупно зло, да их ово снађе. Није се забадава зуцало о новој буни! Не море бит’, да нијесу и они ту замочили своје прсте — домишљао се трећи.

— Близу догоните — рече Бекрен-Ашар-ага — ама нијесте још праву погодили. Јесу били виђени људи, ама су злице. Имали су дослух с Црнијем Ђорђијем, и од њега су књиге примали. Великога шејтана носили су они под клобуком, за то ће им и појест главе. Кројили су бунт да потекар упале цео вилајет. Свијетлом везиру докаже се за то, те он призове Милоша и затражи да му у кратку земану пофата хајдуке, или ће вели, он сам изаћ у народ на „тефтиш“За време Турака у свакој кнежини био је по један Турчин буљубаша и с њим по неколико пандура Срба и Турака, одређених да гоне хајдуке. Кад би се појавило много хајдука, те би убиства и отмице учестале, Турци су подизали сав народ у потеру, па кога хајдука убију њему одсеку главу, однесу је у Београд и на коцу истакну на бедем, а кога жива ухвате њега посеку или га набију на колац. Али кад ни потера не може ништа да учини, кад се хајдуци осиле и у народу настане врење и комешање, тада који од већих старешина турских излази сам у народ на тефтиш т. ј. поведе са собом јаку војничку пратњу, па затвором, бојем и глобама нагони кметове и угледније људе да прокажу хајдуке и бунтовнике, као и њине јатаке и присталице, да помажу Турцима да их похватају. Тефтиши су бивали обично после ратова, кад многи од страха утекну у хајдуке, а и пред ратове кад се угледнији људи спремом за рат компромитују у очима Турака, па се побоје за главу и гурну у планину. па онда нека нико не кука, и што ко прогута то му је. Ако ти не мореш наћи