Човек, на кога су управљене ове речи, бејаше устао да пође и баш у тај мах плаћао је кавеџији.

— А што, болан, бјежиш, што? Ако ти је што гођ криво, ето нећу те дирати ни питати.

— Није ми ништа криво, али нисам дошао у каву да водим таке разговоре. Најпосле, мали смо и ја и ти, Ага-Џоне, да оцењујемо да л’ ваља или не ваља што ураде кнез Милош а и светли везир — рече Србин и пође.

— Како море, како? Зар су код тебе, ђаурска рђо, свијетли везир и твој кнежић Милош једно исто, те их барабариш? Наш свијетли везир сједи овђе мјеште цара, нека му је слава, и у његово име влада и заповједа. А у чије име заповједа ваш Милош? Он је прости слуга везирова. Сјутра ако хоће море му главу укинути, ка’ и орозу (петлу), па да га нико не упита шта учини. Милош је измећар свијетла везира. Што везир заповједа, Милош мора да пољуби па да учини, уисало му јал’ не уисало!

— Па што онда кривите Милоша за одсечене главе, кад он све ради по везировој заповести — рече човек хватајући се за врата да изађе.

— То му, бели, није нико заповједао. Што ће свијетлом везиру ваше крмеће главе? Но оне Милошу кваре ракам (рачун), те их он једну по једну поткресава.

Србин не одговори ништа. Он махну руком и изађе напоље. Доле у кави било је још Срба, но они су ћутали. Турци продужише разговор сами међу се. Говорили су полако, али, како сви остали ћуте док један говори, у кави је владала мртва тишина, те се свачији разговор чуо јасно и разговетно.