— Кажу, болан, Раџо, то ви је био неки ваш првијенац, бојсе Чукић (Цукић) му је име, па га, болан, посјекао ваш Коџа Милош, а није да га је и посјекао ка’ што би приличило иксану, но кажу, болан, сјекиром му главу одрубио, исто ка’ и сваком крмку.

— Јазук, јазук — чу се с многих страна. Ово су Турци изговарали вртећи главом.

— Ако је кнез Милош тако учинио, онда је јамачно тако и требало да буде. Зна он боље од мене и од тебе Ага-Џоне, шта ваља а шта не ваља.

— Знаде, море, па још како знаде он за себе, само не знам... — поче Ага-Џон, но Србин га прекиде.

— Добро је, хвала Богу, и нама. Шта нам вали!

— Е право велиш! Та ти Цариграда вриједи, и ваистину ништа вам не вали, само што вам Милош једном по једном туца главе ка’ оно што ви ђаури о вашем Васкрсу туцате црвена јајца. Не да ви, болан, главе дићи. Шта сам их ја само с мојега ћепенка гледао, што им је по тужби Милошевој одсјечена глава. Ово дана опет ће двојицу посјећи. Бојсе, синоћ су их догнали амо у тврђу!

— Па тешто! Догнали двоје; нека их догнају и двеста! Ако полећу, наше главе полећу! Шта то вас боли! Од кад то ви Турци почесте тако жалити за нашим главама! — рече Србин с доња краја каване и устаде.

— А, пјан био, ко ти вели да Турци жале за вашим тиквама? Испало око које за њима заплакало! Није ријеч о жаљењу, но да познате, болан, да Турци нијесу онако зли, како сте се ви, динсузи, свуђер јадали. Ето ви сад ваш човјек и богме ви је трипут гори од свака Турчина.